Меџик Џонсон
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Ирвин „Меџик“ Џонсон (енгл. Earvin Magic Johnson; Лансинг, Мичиген, 14. август 1959) је бивши амерички кошаркаш. Изабран је у 1. кругу (1. укупно) НБА драфта 1979. од стране Лос Анђелес лејкерса. Целу своју професионалну каријеру провео је у дресу Лејкерса. У својој првој сезони освојио је награду за најкориснијег играча НБА лиге. Пензионисао се 1991. када је објавио да је носилацХИВ вируса, али је играо на Ол-стар утакмици 1992. године и освојио награду за најкориснијег играча Ол-стара. Вратио се кошарци 1996. и одиграо 32 утакмице за Лејкерсе пре него што се трећи и последњи пут пензионисао.
Три пута је био најкориснији играч лиге, девет пута је играо у НБА финалу, дванаест пута наступио је на Ол-стару, док је десет пута био изабран у најбољу прву петорку и једном у најбољу другу петорку сезоне. Четири сезоне је био најбољи асистент лиге и предводио је НБА лигу са просечних 11.2 асистенције по утакмици. Био је члан тзв. америчког тима снова који је на Олимпијским играма 1992. уБарселони освојио златну медаљу.
Садржај
[сакриј]Детињство и младост[уреди]
Ирвин Џонсон Јуниор, шесто је дете Ирвина Сениора и Кристине. Ирвин Сениор је био радник у Џенерал моторсу, док је Кристина обављала посао школског домара.[1] Одрастао је у Лансингу, савезној држави Мичиген и као дечак заволео је кошарку. Џонсон је добио надимак „Меџик” када је током играња за средњу школу Лансинг Еверет у једној утакмици постигао трипл-дабл - 36 поена , 18 скокова и 16 асистенција.[2] Спортски новинар Фред Стебли након завршетка утакмице надимак је објавио у својој колумни у новинама Лансинг Стејт Журнал, упркос противљењу његове мајке хришћанке која је мислила да је тај назив светогрдан.[2] У финалној утакмици сезоне предводио је Лансинг Еверет до скора 27-1, уз просек од 28,8 поена и 16,8 скокова по утакмици, до победе након продужетка и освајања државног првенства.[2]
Универзитеt
Иако је могао бирати међу многим познатим универзитетима попут Индијане и УЦЛА, Џонсон је одабрао универзитет ближе своме дому.[3] Иако је у почетку хтео на универзитет Мичиган, након разговора са тренером Мичиген Стејта, Џудом Хеаткотеом одлучио је похађати њихов универзитет.[4]
Џонсон на почетку није хтео професионално играти кошарку, него се више окренуо студирати комуникационе науке, у жељи да једног дана постане телевизијски коментатор.[5] Играјући са будућим НБА драфтовима Грегом Келсером, Џејом Винсентом и Мајком Брковичем, Џонсон је као играч прве године у просеку постизао 17 поена, 7,9 скокова и 7,4 асистенција по утакмици. Одвео је Спартансе до скора 25-5 и наслова првака Биг Тен конференције. У првом издању НЦАА турнира 1978. године одвео је тим међу осам најбољих, али су тамо испали од каснијих шампиона Кентакија.[6]
Током сезоне 1978/79. Мичиген Стејт поново је играо на НЦАА турниру и одвео тим до финала. Тамо су се обрачунали са универзитетом Индијана Стејт који је био предвођен играчем последње године Лари Бирдом. У најгледанијој утакмици у историји универзитетске кошарке,[7] Мичиган Стејт је поразио је Индијану са 75:74, а Џонсон је изабран за најистакнутијег играча полуфинала НЦАА лиге.[8] Након две године проведене на универзитету, на којима је у просеку постизао 17,1 поена, 7,6 скокова и 7,9 асистенција, Џонсон се пријавио на драфт.[9]
НБА[уреди]
Руки сезона (1979–1980)[уреди]
Џонсон је изабран као први избор НБА драфта 1979. од стране Лос Анђелес лејкерса. Изјавио је да је невероватно то што ће имати прилику да игра заједно са Каримом Абдул-Џабаром.[10] Упркос својој центарској доминацији, Абдул-Џабар никада са Лејкерсима није освојио НБА титулу и надао се да ће му Џонсон помоћи у томе.[11] Џонсон је у просеку постизао 18, поена, 7,7 скокова и 7,3 асистенције по утакмици, а изабран је у најбољу петорку рукија и стартера на Ол-стар утакмици. Награду заНБА рукија године добио је његов ривал Лари Бирд из Бостон селтикса.
Лејкерси су сезону завршили са скором 62-20 и стигли до НБА финала 1980. године.[12] У финалу су играли против Филаделфија севентисиксерса, предвођеним Џулијусом Ирвингом. Лејкерси су водили у серији 3-2, али је Абдул-Џабар, који је просечно у серији постизао 33 поена,[13] у петој утакмици ишчашио зглоб и пропустио шесту утакмицу.[11] Главни тренер Лејкерса Пол Вестхед у шестој утакмици преместио је Џонсона на позицију центра, а на крају те утакмице имао је 42 поена, 15 скокова и 7 асистенција и то је било довољно за његову прву НБА титулу.[11] Џонсон је постао једини руки у историји НБА који је освојио награду најкориснијег играча НБА финала.[11] Исто тако постао је четврти играч који је заредом освојио наслов НЦАА и НБА првака.[14]
Успони и падови (1980–1983)[уреди]
У почетку сезоне 1980/81. Џонсон је зарадио повреду хрскавице левог колена. Пропустио је 45 утакмица[9] и изјавио да му је рехабилтација најтеже пала.[15] Вратио се пре почетка плејофа 1981. али је Лејкерсов помоћни тренер и будући главни, Пет Рајли изјавио да је нестрпљиво чекао повратак Џонсона у тим.[16] Лејкерси су у првом кругу плејофа играли против Хјустона[17][18] и након три утакмице имали скор 2-1.
Године 1981, Џонсон је потписао 25-годишњи уговор вредан 25 милиона долара са Лејкерсима што је тада био највећи уговор икада потписан у спорту.[19] Почетком нове сезоне, Џонсон се сукобио са тадашњим главним тренером Полом Вестхедом, којем је изјавио да Лејкерси играју споро и предвидљиво.[20] Након што је захтевао да се мења у неку другу екипу, власник Лејкерса Џери Бас отпустио је Вестхеда на месту тренера и на клупу поставио Рајлија. Иако је демантовао да има икакве везе са отказом Вестхеда,[21] Џонсон је био извиждан од публике широм лиге па чак и од Лејкерсових навијача.[2] Упркос проблемима ван терена, Џонсон је у просеку постизао 18,6 поена, 9,6 скокова и 9,5 асистенција, те је изабран у најбољу другу петорку сезоне.[9] Придружио се Вилту Чемберлејну и Оскару Робертсону као јединим НБА играчима који су у једној сезони постигли најмање 700 поена, 700 скокова и 700 асистенција.[8] Лејкерси су поново стигли до НБА финала и други пут у задње три године играли против Филаделфије. У шестој утакмици, за Лејкерсе одлучујућој, Џонсон је постигао трипл-дабл и одвео тим до наслова првака, и други пут је у каријери изабран за најкориснијег играча финала.[22] Током финалне серије у просеку је постизао 16,2 поена, 10,8 скокова, 8,0 асистенција по утакмици.[23] Касније је изјавио да су Лејкерси у његовој трећој сезони постали одличан тим,[24] и све то заслугама Рајлија.[25]
У сезони 1982/83. Џонсон је у просеку постизао 16,8 поена, 8,6 скокова и 10,5 асистенција, те је по први пут у каријери изабран у најбољу прву петорку сезоне.[9] Лејкерси су поново стигли до финала и трећи пут у задње четири године играли против Филаделфије. У Филаделфију је стигао Мозиз Малон и он је заједно са Ирвингом водио тим до наслова првака, а Малон је проглашен најкориснијим играчем финала.[26] Разлози пораза Лејкерса леже и у томе да су им главни играчи попут Норма Никсона, Џејмса Вортија и Боба Мекадуа били повређени.[26] Током финалне серије Џонсон је у просеку постизао 19 поена, 7,8 скокова и 12,5 асистенција по утакмици.[27]
Ривалство и борба са Селтиксима (1983–1987)
У својој петој професионалној сезони, Џонсон је у просеку постизао 17,6 поена, 7,3 скокова и 13,1 асистенцију по утакмици.[9] Лејкерси су трећу годину заредом стигли до НБА финала и први пута у доигравању заиграли против Бирдових Селтикса.[28]Лејкерси су победили у првој и са два поена предности водили у другој утакмици 18 секунди пре краја, а након погођеног alley-oopa Џералда Хендерсона, Џонсон није успео да погоди шут пре звука сирене и тако су Лејкерси у продужетку изгубили 124:121.[28] У трећој утакмици, Џонсон је у победи 137:104 постигао 21 асистенцију, али је у четвртој направио неколико кључних грешака. У последњем минуту утакмице, Џонсон је украо лопту центру Селтикса Роберту Паришу и промашио два слободна бацања који су их стајали победе. Селтикси су на крају славили у продужетку те утакмице. Следеће две утакмице отишле су на страну једне и друге екипе, а одлучујућа седма утакмица играла се у Бостону. Лејкерси су минут пре краја били три поена у заостатку и имали лопту за нови напад, али је Денис Џонсон украо лопту Џонсону и серија је отишла на страну Селтикса.[28] Током финала, Џонсон је у просеку постизао 18, поена, 7,7 скокова и 13,6 асистенција по утакмици.[29]
У регуларном делу сезоне, Џонсон је у просеку постизао 18,3 поена, 6,2 скока, и 12,6 асистенција и водио Лејкерсе до новог финала, где су поново играли против Селтикса. Прву утакмицу Лејкерси су започели веома лоше и изгубили са 34 поена разлике.[30] Међутим, тада већ 38-годишњи Абдул-Џабар, у другој утакмици финала постиже 30 поена и сакупља 18 скокова, док су његових 36 поена у петој утакмици одвели Лејкерсе до вођства од 3-2.[30] Након што су Лејкерси поразили Селтиксе у шест утакмица, Абдул-Џабар је изјавио да је ово финале његов врхунац каријере.[31]
Џонсон је у сезони 1985/86. у просеку постизао 18,8 поена, 5,9 скокова и 12,6 асистенција,[9] али су Лејкерси у пет утакмица поражени у конференцијском финалу од Хјустона.[32] Следеће сезоне, Џонсон је у просеку постизао рекордних 23,9 поена, 6,3 скокова и 12,2 асистенција по утакмици.[9] По први пут у каријери добио је награду за најкориснијег играча лиге.[2][33] Лејкерси и Селтикси су се по трећи пут сусрели у НБА финалу, а Џонсон је у четвртој утакмици секунду пре краја погодио тзв. hook shot преко играча Селтикса Париша и Кевина Мекхејла за победу 107:106.[34] На крају су Лејкерси у шест утакмица савладали Селтиксе, а Џонсон је по трећи пут у каријери освојио награду за најкориснијег играча финала.[34][35]
Поновни узлет и долазак Булса (1987–1991)[уреди]
Пре почетка сезоне 1987/88. тренер Лејкерса, Пет Рајли у јавности је дао обећање да ће Лејкерси одбранити наслов НБА првака, иако франшиза од 1969. године никада није два пута заредом узела ту престижну титулу.[36] Џонсон је имао још једну одличну сезону и у просеку постизао 19,6 поена, 6,2 скока и 11,9 асистенција по утакмици.[9] У плејофу 1988. Лејкерси су преживели серије 4-3 против Јута џеза и Далас маверикс и стигли до финалне серије против Детроит пистонса,[37] тада познатијих под називом Бед бојс због њиховог стила игре.[38] Након шест утакмица серија је била изједначена и играла се одлучујућа седма утакмица. У последњој утакмици, Лејкерсово крило и најкориснији играч НБА финала Џејмс Ворти постигао је свој први трипл-дабл каријере - 36 поена, 16 скокова, и 10 асистенција и одвео тим до победе 108:105.[39] Упркос томе што није изабран за најкориснијег играча, Џонсон је у финалној серији играо сјајно и у просеку постизао 21,1 поен (шут из игре 55%), 5,7 скокова и 13 асистенција по утакмици.[40]
У сезони 1988/89. у просеку је постизао 22,5 поена, 7,9 скокова, и 12,8 асистенција по утакмици[9] и по други пут у каријери освојио награду за најкориснијег играча лиге.[41] Лејкерси су поново у финалу играли са Пистонсима, а након повреде Џонсона у другој утакмици, Лејкерси нису имали одговора на игру Пистонса који су их победили са глатких 4-0.[42]
Следеће сезоне у пензију одлази Абдул-Џабар, а Џонсон по трећи пут у каријери добија награду за најкориснијег играча лиге[43] и предводи свој тим са 22,3 поена, 6,6 скокова и 11,5 асистенција по утакмици.[9]Међутим, Лејкерси су изненађујуће поражени у полуфиналу Запада од Финикс санса, што је најраније испадање франшизе у последњих девет година.[44] У сезони 1990/91. Меџик наставља са добрим играма и у просеку постиже 19.4 поена, 7 скокова и 12,5 асистенција по утакмици. Лејкерси су поново стигли до новог финала, у којем су играли против Џорданових Булса.[45] Иако су у главним улогама били Џордан и Џонсон,[46] Скоти Пипен одиграо је важну улогу у чувању Џонсона. Џонсон је током финалне серије постигао два трипл-дабл учинка, али Џордан је славио у серији 4-1, узевши наслов НБА првака[2] и награду за најкориснијег играча финала. У својој последњој сезони са насловом НБА првака у просеку је постизао 18,6 поена, 8,0 скокова и 12,4 асистенције по утакмици.[47]
Објава налаза позитивног на ХИВ вирус и Олимпијске игре (1991–1992)
Након лекарског прегледа пре почетка сезоне 1991/92. Џонсон је открио да је носилац ХИВ-а. Дана 7. новембра 1991. на конференцији за новинаре јавно је објавио стање свог здравља и одмах се повукао из кошарке.[48] Навео је да његова супруга и њихов још нерођени син немају ХИВ, те да ће посветити свој живот борби против те болести.[48] Џонсон је у почетку рекао да не зна како је дошао у контакт са том болешћу,[48] али је касније сам себе демантовао и признао да је током своје каријере имао више сексуалних односа.[49] У то време, само је мали број хетеросексуалних особа било позитивно регистровано ХИВ-ом[50][51] и сумњало се да је Џонсон био геј или бисексуалац, иако је он то оштро демантовао.[50] Џонсон је постао главна вест у свим медијима Сједињених Држава,[51] а 2004. изабран је међу ЕСПН-ових седам највећих тренутака у последњих 25 година.[52] У многим чланцима постао је национални херој, а амерички председник Џорџ Х. В. Буш изјавио је: "Меџик је за мене херој и херој за све оне који воле спорт"."[51]
Упркос свом пензионисању, Џонсон је као стартер изабран на НБА Ол-стар утакмицу 1992. године, иако су његови бивши саиграчи Бајрон Скот и Еј Си Грин изјавили да он не би требало да наступи,[53] док су од тада активних играча попут Карла Малоуна тврдили да би се могли заразити том болешћу, ако би Џонсон током игре зарадио отворену рану.[54] Џонсон је предводио Запад до победе 153:113 и проглашен је најкориснијим играчем НБА Ол-стар утакмице. Постигао је 25 поена, 5 скокова и 9 асистенција,[55] а након завршетка утакмице играчи обе екипе затрчали су се према Џонсону и честитали му.[56]
Џонсон је изабран да се такмичи на Олимпијским играма 1992. године за кошаркашки тим САД, који је био познат под називом тим снова због НБА звезда на списку.[57] У тиму снова заједно са Џонсоном били су и остали велики играчи, као што су Мајкл Џордан, Чарлс Баркли, Лари Бирд и тај тим је сматран непобедивим.[58] Тим снова је доминирао на такмичењу, освојивши златну медаљу са скором 8-0, а своје противнике су побеђивали у просеку за 43,8 поена по утакмици. Џонсон је у просеку бележио 8 поена по утакмици током Олимпијаде, а са 5,5 асистенција по утакмици био је други у свом тиму.[58][59] Џонсон је играо ретко због проблема са коленима,[60] али је често дочекан овацијама из публике и користио сваку прилику да инспирише ХИВ позитивне особе.[5]
Каснији живот (1992–1996)[уреди]
Пре почетка сезоне 1992/93. Џонсон је најавио могући повратак у НБА лигу. Након што је играо и тренирао у предсезонским утакмица припремајући се за повратак, изјавио је да се неће вратити на паркете, наводећи као разлоге неодобравање неких НБА играча око његовог повратка.[8] Током свог пензионисања написао је књигу о безбедном сексу, водио неколико предузећа, радио као коментатор на телевизијској мрежи NBC и био са кошаркашком екипом која се састојала од бивших универзитетских и НБА играча на турнеји по Азији и Аустралији.[2]
У НБА се вратио као главни тренер Лејкерса и то пред крај сезоне 1993/94. заменивши на клупи Рендиjа Пфунда.[61][62] Након што је изгубио пет од последњих шест утакмица, Џонсон је најавио да ћа дати оставку на крају сезоне, а уместо тога одлучио је у јуну 1994. купити 5% удела у франшизи.[2] Следеће сезоне са већ 36 година на леђима још се једном вратио као играч у тим Лејкерса.[63] Играо је на позицији крилног центра и у последњих 32 утакмице сезоне у просеку постизао 14,6 поена, 5,7 скокова и 6,9 асистенција.[9] Након пораза Лејкерса од Хјустона у првом кругу плејофа,[64] Џонсон је објавио коначан крај своје каријере.[8][63]
Ван паркета[уреди]
Приватан живот[уреди]
Први пут је постао отац 1981. године када му се родио син Андре Џонсон. Иако је Андре живео с мајком Мелисом Мичел, он се преко летњих месеци дружио с оцем, а у октобру 2005. отац га је запослио у својој фирми Magic Johnson Enterprises.[65] Џонсон се 1991. оженио са Ерлитом Кели.[66] Са њом је добио сина Ирвина III, који се отворено декларише као хомосексуалац и учествује у ријалити програму „Богата деца Беверли хилса“ (енгл. Rich Kids of Beverly Hills).[65][67] Пар је 1995. усвојио и кћерку Елису.[68] Џонсон тренутно живи у месту Дејна Појнт у Калифорнији.[69]
Године 1998. постао је водитељ касно вечерњег ток шоуа телевизијске мреже Фокс, The Magic Hour, али након два месеца приказивања отказан је због слабе гледаности.[70] Присталица је Демократске странке, подржавао је Фила Ангелидиса за гувернера Калифорније[71] и Хилари Клинтон за председницу Сједнињених Америчких Држава.[72]
Борба против ХИВ-а
Џонсон је 1991. године дијагностикован носиоцем вируса ХИВ-а. У својим јавним иступима често наглашава разлику између ХИВ-а и сиде за коју, уосталом, сам никада није изјавио да је има. Постао је познати говорник о овој болести те је основао и фондацију Magic Johnson Foundation за борбу против ње.[73] Његово добро здравствено стање је изазвало сумње да уопште болује од АИДС-а, што је он оштро демантовао.
Како би спречио даље ширење ХИВ-а, односно настанка сиде, Џонсон свакодневно узима лекове.[74] Рекламирао је ГлаксоСмитКлајн лекове,[75] и у партнерству је са компанијом Абот лабораторије јавно заговарао борбу против сиде у Афричко-Америчкој заједници.[74]
Рекорди и достигнућа каријере[уреди]
Џонсон је током своје НБА каријере одиграо 905 утакмица, постигао 17,707 поена, 6659 скокова и 10,141 асистенцију, што у просеку износи 19,5 поена, 7,2 скока и 11,2 асистенције по утакмици.[9] Дели рекорд плејофа у асистенцијама на једној утакмици (24),[76] држи рекорд НБА финала у асистенцијама (21)[76] и најбољи је асистент у историји плејофа (2346).[77] Држи рекорд у асистенцијама на једној Ол-стар утакмици (22) и најбољи је асистент Ол-стара са укупних 127 асистенција.[76]
Џонсон је кошарци донео нови стил игре назван "Showtime", који је описан као игра са брзим контранападима, атрактивним додавањима и мноштвом поена.[2] Био је специфичан у свету кошарке, јер је са висином од 2,06 m био нетипичне грађе за плејмејкера, али је због шутерских и додавачких способности углавном играо ту позицију.[2] У каријери је остварио 117 трипл-дабл учинака и налази се на другом месту иза још једног великана НБА кошарке Оскара Робертсона који их је постигао 181.[78] Због својих признања 1996. проглашен је међу 50 највећих играча у историји НБА,[79] а 2002. ушао је у кошаркашку Кућу славних.[80]
Ривалство Бирд - Меџик
Џонсон и Бирд први пут су се сусрели у финалу НЦАА лиге 1979. где је Џонсонов Мичиген Стејт однео победу. Током 80-их пуно пута су се сусретали у регуларном делу, а и у НБА финалима 1984, 1985. и 1987. Ускоро је ривалство Селтикса и Лејкерса, а поготово Џонсона и Бирда постало једним од највећих ривалстава у професионалном спорту. Током 80-их Бирд и Џонсон заједно су освојили 8 НБА наслова (5 Џонсон и 3 Бирд).[81] Ривалство Лејкерса и Селтикса током регуларног дела, а поготово за време финала било је врло изражено и пропраћено путем медија. Упркос великом ривалству на терену Бирд и Џонсон постали су велики пријатељи.[82][83]
Нема коментара:
Постави коментар